рдЖрдЧрддреНрдп рд╕рддреНрд╡рд░рдорд╕реА рд░рд╡рд┐рд░рдореНрдмрд░рд╛рдиреНрддрдореН
рдЙрд▓реНрд▓рд╛рд╕реНрдп рдкрд╛рджрдкрддрдиреИрдГ рд╕реНрдлреБрдЯрд╕рд╛рдВрдзреНрдпрд░рд╛рдЧрдГред
рдкрд╢реНрдп рдкреНрд░рд╕рд╛рджрдпрддрд┐ рд░рд╛рдЧрд╡рддреАрдВ рдкреНрд░рддреАрдЪреА-
рджрд┐рдХреНрдХрд╛рдорд┐рдиреАрдВ рдкреНрд░рдХреБрдкрд┐рддрд╛рдорд┐рд╡ рдордиреНрдпрдорд╛рдирдГрее

The sun, sensing anger in the western sky, kneels with color at her feet тАФ metaphor for sunset as apology.

рдЖрдЧрддреНрдпреИрд╡ рдХреБрддрд╢реНрдЪрд┐рджреЗрд╡ рдЧрдЧрдирд╛рднреЛрдЧрдВ рдЪ рдХреГрддреНрд╡рд╛рддреНрдорд╕рд╛рддреН
рднрд╛рд╡рд╛рднрд╛рд╡рд╡рд┐рд▓реЛрдХрдирд╛рд╕реНрдкрджрдордореВрдиреН рдиреАрддреНрд╡реЗрдиреНрджреБрдореБрдЦреНрдпрд╛рдирдкрд┐ред
рдЬрд╛рдЬреНрд╡рд▓реНрдпрдВ рдЬрдЧрддреЛ рд╡рд┐рдзрд╛рдп рдХрд┐рдордкрд┐ рдкреНрд░рд╛рдкреНрддрдГ рдкреНрд░рд┐рдпреЛрд╜рд╣реНрдирд╛рдВ
рдкрддрд┐рд░реН рдпрд╛рддреНрд╡рд╕реНрддрдВ рдкреНрд░рд╡рд┐рд╢рддреНрд╡рдерд╛рдмреНрдзрд┐рдордерд╡рд╛ рдореЗрд░реМ рдкрд░рд┐рднреНрд░рд╛рдореНрдпрддреБрее

The sun, rising from nowhere, claims the sky, rules time, and then sets тАФ a metaphor for power, transience, and cosmic rhythm.